Мисије истраживања свемира увек имају одређену дестинацију, али их ништа не спречава да успут погледају друге планете и помогну у новим научним открићима. Управо то се десило са подацима добијеним са уређаја који су летели поред Венере.
Две сонде - БепиЦоломбо, у правцу Меркура, и Соларни орбитер, крећући се према Сунцу - недавно је готово истовремено прошао поред Венере. Астрономи сада имају редак поглед на функционисање Венериног магнетног поља, захваљујући подацима са осам сензора и две опсерваторије као резултат њихове изненадне „сарадње“.
«БепиЦоломбо имао савршен преглед различитих региона магнетног омотача и магнетосфере“, рекао је главни аутор новог рада истраживање, астроном Моа Персон са Универзитета у Токију.
Земљино магнетно поље је кључни разлог зашто се живот на њој тако успешно развио. Магнетна поља помажу у одбијању честица високе енергије које лете од Сунца (сунчев ветар), штитећи крхку атмосферу планете. Венера у том погледу има много мање среће – нема магнетно поље створено дубоко у свом језгру, попут Земље.
Међутим, Венера има такозвано „индуковано“ магнетно поље – када соларни ветар ступи у интеракцију са наелектрисаним честицама у атмосфери, формира се магнетосфера која окружује планету. Око овог магнетног мехура, соларни ветар успорава, загрева се и одбија се као траг чамца.
Соларни орбитер је прошао поред Венера непосредно изван ове магнетосфере и посматрао соларни ветар у његовом стању мировања. У исто време, БепиКоломбо је летео кроз „регион застоја“ - регион где се очекује интеракција соларног ветра и атмосфере на Венери. Прикупљени подаци пружили су прве експерименталне доказе да су наелектрисане честице у овом региону значајно успорене интеракцијом Сунчевог ветра и Венере и да се ова зона простире на неочекивано велику удаљеност – 1,9 хиљада км изнад површине планете.
Посматрања су такође показала да индукована магнетосфера обезбеђује стабилну баријеру која штити атмосферу Венере од уништења сунчевим ветром. Ова заштита остаје поуздана чак и током периода такозваног соларног минимума, када смањење ултраљубичастог зрачења Сунца смањује јачину струја које стварају индуковану магнетосферу. Ово откриће је у супротности са претходним предвиђањима о вези између магнетних поља и промена у атмосфери услед сунчевог ветра.
Ово важно откриће важи и за планете изван нашег Сунчевог система, јер сада астрономи знају да чак и без унутрашње генерисаног магнетног поља егзопланета могу задржати своју атмосферу попут Венере и можда чак и подржавати живот.
Такође занимљиво: